Da li razUMEMO: Srpski jezik i ćirilica u političkom životu (FELJTON + VIDEO)

Nijedan pisani dokument - Kodeks ponašnja ili Rečnik, ne može da doprinese poboljšanju atmosfere, ako se politički ne prosvetle sve poslaničke grupe i ne podigne nivo političke kulture.

Svedoci smo vrlo nakaradnog i vulgarnog jezika koji se korisiti prilikom zasedanja visokih regulatornih tela, ali i na nivou lokalnih skupštinskih organa. I možda bi se to moglo odbaciti kako stvar trenutka, reakcije i olitičkih previranja, pa možda čak i opravdati činjenicom da je i sam Vuk Stefanović Karadžić zapisivao psovke i razne vulgarne lekseme. Ali ne smemo svakako zaboraviti da se pozabavimo kakvim jezikom govore naši političari?

Da li obrazovanje i koje ima presudnu ulogu da se stvori potpuno zaseban stilistički pravac? Koja sredstva koriste za obmanjivanje javnsoti i pružanje javnih, praznih obećanja? Koje su to sintaksičke konstrukcije koje zamagljuju vidik prosečnom građaninu Srbije? I kako oni utiču na javno mnjenje...

Verbalni, a ponekad i fizički okršaji i to sve u direktnom prenosu. Za mesto ispod sunca, neki viši cilj ili za dobrobit društva, tek da li i takvo ponašanje ima odrđene sankcije. Jer na kraju krajeva, i u školi se dobija ocena 1 iz vladanja i ukor nastavničkog veća.

Ako na stranu stavimo i ružne reči i psovke, ne možemo a da ne istaknemo i još neke izraze koji su se odomaćili a koji su potpuno van norme standardnom književnog jezika.

Američki tehnički komitet, sa sedištem u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, odbio je da dodeli individualni jezički kod za takozvani „crnogorski jezik“. Pri tome je komitet zvanično saopštio da „ne postoje nikakvi dokazi“ u prilog tvrdnje da „crnogorski jezik nije samo varijanta srpskog jezika koja se govori u Crnoj Gori“. Samo nekoliko meseci ranije, to je rečeno i za oblike hrvatskog i bošnjačkog jezika.

Kongresna biblioteka u Vašingtonu se sasvim slučajno našla na braniku srpskog jezika, ne zato što je naklonjena srpskom narodu, niti zato što ima interes da čuva integritet srpskog kulturnog i jezičkog prostranstva, nego zato što se nekoliko službenika ove institucije služilo elementarnim zdravim razumom i – radilo svoj posao. S pravom možemo da postavimo pitanje – kako je došlo do toga da se integritet srpskog jezika brani u Vašingtonu?!

Paralelno sa tim, postavimo pitanje i gde se to nalazi tako voljeno nam pismo ćirilica u koju se kunemo i koju smatramo neprocenjivim nacionalnim identitetom.
A koliko je to primenjivo i na ličnom primeru?

Propusta ima mnogo. Propisi se ionako odavno sporadično krše, ali da bismo se svi lepo razumeli i našli zajednički jezik moramo naći i krivca, pa ko je to među nama?

KO JE KRIV?

To je realnost i breme života na Balkanu, ali kakva je prava slika u okviru političkog života unutar Srbije? I sa druge strane, da li se pravni, politički akti i administrativni spisi pišu na ćirilici ili se i ona gubi pred najezdom informatičke sfere i osavremenjivanja sistema na kom funkcioniše paralament i druge političke strukture?

Odgovor se možda nalazi u emisiji koja sledi: