Nad tragedijom u Crnogradu: Pre no što, plačući, zaćutimo

Autorski tekst prof. dr Vladimir Dimitrijevića koji je stigao u našu redakciju prenosimo u celosti.

MOLBA ZA OPROŠTAJ

Molim da mi čitaoci oproste što se bavim ovom temom. Trebalo bi samo ćutati i plakati.

Ipak, čini mi se da ne smemo da ostanemo nemi pred zlom.

Da se zlo ne umnoži.

Da shvatimo gde smo, svi, pogrešili.

Da se više ne ide putem u propast.

Ako je moguće.

A plakati treba. Što više plakati. Nad sobom i nad decom svojom, po reči Hristovoj. ( Luka 23, 28) 

JEDAN TEKST S POČETKA VEKA

Početkom ovog veka, u časopisu „Istina“ objavio sam tekst „Igrice sa đavolovim repom“. Donosim ga ponovo.

Godine 1997, 1. decembra, učenik drugog razreda srednje škole iz mesta Pedjuka u Kentakiju, sin uglednog advokata, upao je u svoju školu sa oružjem i pucao u drugove. Bilo je osam preciznih hitaca, od kojih su tri bila smrtonosna. Dečak Majkl Karnikl pre toga nikad nije učio da puca u stvarnosti. Ali je bio obučeniji od mnogih vojnika.

Kako? Jednostavno. Satima i danima je pucao u video igricama tipa „Doom” i „Mortal combat”. Tu nije naučio samo kako se ubija, nego i kako ubistvo treba želeti. Ostrastio se i programirao, došlo je do izmene svesti koja je rezultirala izmenjenim ponašanjem, u ovom slučaju ekstremnim.

Nije onda slučajno što je profesor vojnih nauka, potpukovnik Dejvid Grosman, izjavio: „Nasilne video-igre su mentalni ekvivalent davanja smrtonosnog oružja u ruke svakom detetu u Americi. Jedan moj prijatelj ih naziva 'obukom za ubice'. Sedenjem i bezumnim ubijanjem bezbrojnih 'virtuelnih' predstavnika svoje vrste bez ikakve kazne ili posledice, deca uče veštine, stiču ideje i usvajaju vrednosti koje u svakom trenu mogu da gurnu pravo oružje u njihove ruke".

Grosman smatra da je nebitno drži li dete pod prstom džojstik ili obarač - ono se svesno opredeljuje za ubijanje bližnjih kao izvor zabave. Ovaj problem se uvećava sa prodajom kompjuterskih softvera za zabavu (sa 3, 2 milijarde dolara potrošnje 1995. godine na 6, 9 milijardi za video igre 2002. godine).

Najpopularnije video-igre pune su nasilja, identifikacije s kriminalcima, zla i zločina. Uz činjenicu da su igrice sve „stvarnije” i „trodimenzionalnije”, kućni računari su postali pravi, vrlo savršeni simulatori za obuku, ovo su najozbiljniji razlozi za zabrinutost.

Studije koje je finansirala američka vojska (a ko bi drugi) pokazale su da je efikasnost ubijanja neprijatelja u sukobu postala mnogo veća od kako su mete, umesto originalnih, poprimile oblik ljudske siluete. To istraživanje je sprovedeno posle Drugog svetskog rata. Uvođenje ljudskih silueta-meta povećavalo je efikasnost ubijanja u Vijetnamu. Međutim, otkako su se pojavile video-igre, Armija SAD je počela masovno da ih koristi. Nintendo (da, oni što prave Pokemone) snadbeva američku armiju najboljim video simulacijama. Pukovnik Grosman je zato jasan: „Nasilne video-igre vas uvode u oblast u kojoj, umesto da budete pasivni posmatrač ljudske smrti i patnje (kao kad gledate film na TV-u), pritisnete dugme koje uzrokuje smrt i patnju drugog ljudskog bića”.

U video-igrama ubijanje se nagrađuje – ko ubije više, pobeđuje! U tom carstvu smrti, patnja i uništenje drugog donose zadovoljstvo igraču.

Od 60-ih godina XX veka do danas, preko hiljadu na-učnih studija u SAD dokazalo je vezu između nasilja prikazanog u medijima i agresije kod dece. Godine 2001, Medicinski fakultet Stanfordskog univerziteta sproveo je istraživanje koje je pokazalo je da smanjenje broja časova provedenih uz igrice na sedam sati sedmično u toku 20 nedelja smanjuje za 50% verbalnu i 40% fizičku agresivnost ispitanika.

Ali, naravno, ko ima pare, ima moć. Industrija dečje zabave izgubila bi desetine miliona dolara prihoda, a u dobu boga Profita to je zločin metafizičkih dimenzija – gubiti dolare zbog mentalnog zdravlja omladine! No, ko ima uši da čuje i oči da vidi zna, šta znači vežbanje ubijanja putem igrica. To je sasvim dovoljno: uši da se čuje i oči da se vidi.

Sve ostalo će doći samo po sebi.

I, evo, posle dve decenije od teksta, desilo se. A kako i ne bi? Moralo se, jednom, desiti. Ovoga puta, u Beogradu.

ZAŠTO DA PLAČEMO?

Ko ima uma da razume, oseća da u ovom zločinu u školi na Vračaru ima nešto mistički užasavajuće. Mi ovakve zločine u školama do sada nismo imali. Ovo je „školski Jabukovac“, ovo je „osnovačko Cetinje“. I desilo se na dan kada Srpska Crkva slavi Vladiku Nikolaja, najvećeg Srbina posle Svetog Save, a pored hrama Svetog Save, osnivača srpske škole. Sada će odmah da krene medijska histerija kako treba uvoditi policijske postaje u škole, i kamere u svaku učionicu, i zidati bunkere pred profesorskom kancelarijom. Škole, da bi bile bezbedne, treba da postanu konclogori – to je, najverovatnije, jedino rešenje vlasti i medija, i svih koji neće da gledaju uzroke zbivanja. Škola ne može da bude logor, jer je škola sloboda i radost susreta, a ne policija i kamere. A niko u javnosti neće reće – ovo je zbog rijalitija, ovo je zbog društvenih mreža, ovo je zbog bivših kriminalaca koji snimaju spotove u školama, ovo je zbog ministara prosvete koji su ostavili prosvetare da budu glineni golubovi u koje nišane očajnici tranizcije i bahati dobitnici te iste tranzicije, ovo je zato što škole više ne obrazuju, nego dvodimenzionalno informišu i izdaju bezvredne i besmislene diplome.

Deca su žrtve – potrovasmo ih lažnim svetom rijaliti stvarnosti. Potrovaše ih video – igrice pune ubijanja i zločina. Potrovaše ih serije u kojima su jedini pravi muškarci kriminalci, a ne ljudi sa četvoro i više dece, koji hrane svoje porodicu poštenim radom.

I mi smo žrtve ovakvog sveta, ali su naša deca, jadna naša deca, najveće žrtve. Pokušavaju samoubistva već od dvanaeste godine, kaže mi klinički psiholog Vlajko Panović, koji se decenijama bori za normalnost u Srbiji. Deca, deca su žrtve. Deca, naša jedina budućnost!

Ovo je poslednja prilika da se urazumimo. Jer, kako kaže Dostojevski, svi smo krivi za sve. Ovakvih besmislenih zločina kod nas nije bilo – ali, evo ih, evo ih. Pravo iz Amerike, kojoj se decenijama klanjamo kao veselom Diznilendu, a iz koje kuljaju crni vetrovi nihilizma. Kada je, pre više od pola veka, u SAD jedna mlada majka ubila svoje detence samo zato što je „predugo“ plakalo, ruski teolog Ivan Andrejev zapisao je, sasvim u skladu s rečju Dostojevskog:“Neka se svako od nas zamisli… šta ste radili baš te večeri kada je ovaj neverovatni, ali vrlo stvaran, čin bio izvršen? Možda je bio vaš greh, vaša izopačenost, vaša zloba predstavljala poslednju kap zla koja je bila potrebna da se zlo koje je zauzelo prostor u telu žene detoubice prelije preko ivice čaše? Na taj način moramo da shvatimo događaje poput opisanog, ukoliko želimo da se nazovemo pravim hrišćanima. Ridajte, braćo i sestre! Nemojte se stideti suza! Naterajte ljude oko sebe da plaču u užasu, da plaču u bolu, da plaču u sažaljenju prema majušnom, nevinom, mnogostradalnom stvorenju, kako bismo mogli da razumemo našu vlastitu krivicu zbog stradanja samog Spasitelja i stradanja svakog nevinog deteta, čija se mučenička krv meša sa svetom krvlju Spasitelja i čisti grehe svih grešnika koji se iskreno kaju. Neka suze teku!“

Što se škola tiče, na današnji dan prenosim reči Vladike Nikolaja (poslao mi ih je, jutros, moj brat u Hristu Željko Perović ). Da znamo gde je problem, i da rešenje postoji – samo mi, licemeri, ne želimo da ga primenimo. Jer je lakše da gledamo ubistva i zločine nego da se urazumimo i vratimo Bogu i sebi.

ODABRANE MISLI SVETOG VLADIKE NIKOLAJA O ŠKOLI I PROSVETI

Hristos je rekao: ako se ne vratite i ne budete kao djeca, nećete ući u carstvo nebesko. On, dakle, ističe veću potrebu za vaspitanjem starijih nego li dece. On pokazuje i metod, kako treba stariji da se vaspitavaju. Vrlo prosto: ugledanjem na decu. No On je rekao i kako treba decu vaspitavati. Opet vrlo prosto: pustite djecu neka priđu k meni, i ne branite im. Samo neka deca priđu Hristu, a sve ostalo je Njegovo delo. I jedini zadatak roditelja jeste, da ne brane deci da priđu Hristu. U prisustvu Hrista, svog najvećeg Prijatelja, deca će se ne samo naučiti nego i osnažiti. Jer Hristos ne uči samo, nego daje i blagodatnu duhovnu silu, da deca mogu izvršiti što nauče. Hristos je večna Mladost. Ta večna Mladost priziva decu, da im daruje silu, da ne ostare duhom, nego da se zauvek održe mladi, bodri i radosni. Rečju – mudrost Hristovog vaspitanja dece sastoji se u tome, da deca uvek ostanu deca, i ne pretvore se u starce. Na suprot toj mudrosti stoji školstvo, sholastičko, vaspitanje, koje svom silom teži, da od dece što pre stvori starce; da im istakne starce za primer, da im ulije staračke misli u razum, da im smežura srca staračkim skepticizmom i pesimizmom. Mesto da starci postanu kao deca, starci stvaraju od dece starce. I tako, niti sami ulaze u carstvo Hrstovo, niti dadu deci da uđu. Otuda žalbe svuda po Evropi, da je omladina u očajanju.

+ + +

I danas se na nama potvrđuju reči Gospoda Hrista: „dok sam u svetu, videlo sam svetu“. Dok je On u duši čoveka, svetlost je čoveku. Dok je On u narodu, svetlost je narodu. Dok je On u školi, svetlost je školi. Dok je On u radionici, svetlost je i radu i radniku. A odakle se On udalji, tu zavlada tama preispodnja: duša ljudska bez Njega postaje Ad; narod bez Njega postaje krdo razjarenih i nenasitih zverova; škola bez Njega postaje trovačnica glupošću; radionica bez Njega postaje dom roptanja i mržnje. A kako tek bolnice i tamnice postaju bez Njega mračne peštere očaja! Zaista, ko je god mislio o danima svoga života, o danima bez Hrista i o danima sa Hristom, taj ima u sebi samom svedoka istinitosti ovih reči Gospodnjih: „dok sam u svetu, videlo sam svetu“.

+ + +

Svi vi želite vaspitanu decu, a malo ih ko od vas vaspitava, jer malo ko razume kakav je duh potreban ovome vremenu. Presićeno je ovo vreme duha tehničkoga, duha egoističke revolucije, duha mlake humanosti, poluvera i polumera i potajnog paktiranja sa zlom. Jedan nov duh potreban je, duh muške revolucije protiv zla, nadahnute duhom Božijim. Ovaj novi duh mora se uneti u vaspitanje da bi se svet osvežio i zlo bilo potisnuto, mora se useliti u kuće i škole i proterati sve nečiste duhove kojima se omladina u naše tehničko vreme zapaja.

+ + +

Setimo se i prenimo se. Kad nam zatrube u uši stranci: „Kultura, kultura!“, odgovorimo im: „Ljudi, ljudi!“ i kad nam naši rođeni sinovi, u ime inostranstva, kazuju u uši: „Kultura, kultura!“, odgovorimo im: „Ljudi, ljudi nam trebaju! To Bog zahteva. To otadžbina potrebuje. To svet očekuje. Ne Ahave, nego Ilije. Ne palate od slonove kosti, nego ljude, prave Božje ljude.“

+ + +

Znate li, braćo, zašto su ljudi nesrećni? Zato što traže sreću mimo Boga i nasuprot Boga. Kao što je govorio Gospod kroz usta proroka Isaije: Dva zla učini moj narod: ostaviše mene, izvor vode žive, i iskopaše sebi bunare isprovaljivane koji ne mogu da drže vode (Is. 2, 13). Znate li, braćo, zašto u naše vreme narodi žive u strahu jedan od drugog, i oružaju se jedan protiv drugog, i u strahu pod bremenom oružja viču: Mir, mir, a mira nema (Jerem. 8,11). Zato što su izgubili strah Božiji i svest o prisustvu Božijem u svetu. Znate li, braćo, zašto škole vraćaju sinove i kćeri njihovim roditeljima lošije nego što su ih primile? Zato što „laž učini lažljiva pisaljka književnika“ (Jer. 8,8). Prosvetitelji moraju savladati tu laž koja od ljudi pravi zverove, i uzvisiti istinu Božiju, otkrivenu i javljenu svetu Hristom, iznad svih mnenja i mišljenja i slutnji ljudskih. Tako će samo škola moći povratiti svoju vrednost, i sinovi i kćeri ljudske svoj obraz. Znate li, braćo, otkud bune i revolucije po narodima i kolenima zemnim? Otuda što su izašle mnoge lažne mesije koji uče narode da ištu i traže i otimaju sve, samo ne carstvo Božije (Mat. 24)

+++

Školovan je onaj čovek koji je uspeo da očisti jezik od gadnih reči i svoje srce od smradnih želja i svoj um od bezbožnih misli.

+++

Silno i strašno viču da se vera izbaci iz škole. Neka se omladini do mile volje govori o krvavom Neronu i ljudožderskom Kaliguli, samo neka joj se ne spominje spasonosno ime Isusa Hrista.

+ + +

Imali smo školu bez vere, politiku bez poštenja, vojsku bez rodoljublja, državu bez Božjeg blagoslova. Otuda nam propast škole, i politike, i vojske, i države. Neka nam škola bude s verom, politika s poštenjem, vojska s rodoljubljem, država s Božjim blagoslovom.

+ + +

Strašno je koliko danas ima školovanih ljudi koji su na svoje školovanje utrošili čitavo bogatstvo a ostali opet slepi jer nisu pročitali Sveto Pismo.

+ + +

Treba li Srbi da jure te da stignu zapadnu kulturu? Nije nužno „juriti”, ona se može stići i gmižući. Stigli su je crnci u Americi i Australiji i Liberiji, kako ne bi mogli mi. Lako je nju stići, jer ne treba se penjati nego kotrljati niz brdo da bi se do kulture došlo. Ona je ispod nas, nije iznad nas. Stići kulturu nije nikakav dobitak, dobitak bi bio – prestići je, to jest ispeti se s one strane kulturne nizine na visinu koja bi ili odredila sadržinu moralnoj visini ili bila još viša. Ako nismo sigurni da je možemo prestići, onda je bolje ne stići je. Šta znači prestići kulturu? Znači blagoupotrebiti sve ono što je kulturan čovek zloupotrebio. I još znači: izaći na svetlost iz moralnog truleža u koji je kultura dovela čovečanstvo.

+ + +

Prava vera, hrišćanska vera, to je Bogom otkriveno znanje ljudima o najvažnijim predmetima: o jednom Bogu, o duši, o putu života, o onom svetu i Sudu Božjem. To otkriveno znanje ne zavisi ni od kulture, ni od nekulture, ni od svetskog znanja, ni neznanja sporednih stvari. A sporedne su stvari: kako se od loja pravi sapun, kako se od rude lije gvožđe, kako se prosecaju drumovi i podižu mostovi, i kako se broji i računa i meri, i kako se sadi i kalemi i um poznava. Dovoljan je razum ljudski za ova sitna znanja. Moderna škola jeste slagalište tih sitnih sporednih znanja. To je znanje koje nadima, kako mudro kaže sveti Pavle, ili lažno nazvano znanje, opet po njegovim rečima. Pre mnogo vekova univerziteti evropski, zaista, bavili su se glavnim i osnovnim znanjima života. No, kako se videlo da se ta znanja ne mogu zadobiti ljudskim naporom bez božjeg dragovoljnog otkrivenja, to su ti univerziteti postepeno padali i pretvarali se u bakalnice i u sitničarske radnje, gde se može kupiti sve što zemlja proizvodi, no ništa što s neba dolazi. Evropska škola odvojila se od vere u Boga.

Tako je govorio Vladika Nikolaj.

UMESTO ZAKLJUČKA

U proročkoj pesmi „Nebeska Liturgija“ Sveti vladika Nikolaj je rekao da stiže vreme kad će u Srbiji biti „tesna groblja, a malo grobara“ i da će „grobarima otežati ruke“. Dok se narod srpski ne vrati Bogu i sebi, dok ne shvati gde je Život, a gde je smrt.

Tada će Sveti Sava, koji, gledajući stradanja svog naroda – a „blijedo mu lice od užasa“ – uzviknuti:“Dosta, Bože, poštedi ostatak!“

Daj Bože da se i ova strahotna tragedija beogradska pretvori u poziv u pokajnički plač nad nama i decom našom, i daj Bože da se zaustavimo na ivici ponora molitvama Svetog Save i Nebeske Srbije.

Još jednom molim za oproštaj što sam napisao ovaj tekst pre no što, u trodnevnoj žalosti, zaćutimo i nastavimo da plačemo.

Prof. dr Vladimir Dimitrijević